Svaki početak je težak
Posle dužeg vremena sam odlučio da sa nekim podelim svoje misli i osećanja. Do sada sam to uradio samo sa jednom osobom, i kada malo bolje razmislim, nikada nisam bio potpuno iskren... A potrebno mi je mesto gde ću to moći da uradim.
Inače, večeras sam odgledao film koji prikazuje odnos između starijeg čoveka i mlađe žene koji nikada nisu bili u pravoj vezi. Kod njega se osećanja postepeno razvijaju i prelaze u ljubav, dok svaki potez ima skrivenu nameru da učini to da on njoj slepo veruje. Razmišljam o tome kako se to isto događa i u stvarnom životu, kako se na početku veze trudimo da pokažemo najbolju verziju sebe. Pre ili kasnije prava slika izađe na videlo... Onda da ne bi menjali sebe, jer smo sebi najbolji takvi kakvi jesmo, pokušavamo da promenimo partnerovo ponašanje. Takođe, partner to isto radi, pa dolazi do začaranog kruga iz kog se proizilaze prepirke i svađe. I to je normalno. Međutim, meni nije normalno da se ostaje u takvoj toksičnoj vezi, a nije mali broj ljudi u mojoj okolini kojima je to 'normalno'.
Da li ima smisla tražiti nekoga za ceo život u vremenu kada su vrline postale mane i obrnuto, ili naučiti da sebi budemo dovoljni?
Toliko od mene za prvi put,